1Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?
2Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog.
3„Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.”
4Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva.
5Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih:
6„Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.”
7Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: „Ti si sin moj, ja te sad rodih.
8Išti u mene, i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.
9Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.”
10Sad, carevi, orazumite se; naučite se sudije zemaljske!
11Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom.
12Poštujte sina, da se ne razgnevi, i vi ne izginete na putu svom; jer će se gnev Njegov brzo razgoreti. Blago svima koji se u Nj uzdaju!