1Breme pustinji na moru. Kao vihori koji prolaze na jug, tako će doći iz pustinje, iz zemlje strašne.
2Ljuta utvara javi mi se. Nevernik neveru čini, pustošnik pustoši; hodi, Elame; opkoli, Midijo! Svemu uzdisanju učiniću kraj.
3Zato su bedra moja puna bola; muke me obuzeše kao kad se muči porodilja; zgurih se čujući, prepadoh se videći.
4Srce mi se smete, groza me poduze; noć milina mojih pretvori mi se u strah.
5Postavi sto, stražar neka straži; jedi, pij; ustajte knezovi, mažite štitove.
6Jer ovako mi reče Gospod: Idi, postavi stražara da ti javi šta vidi.
7I vide kola, i dva reda konjika; kola s magarcima i kola s kamilama; i pažaše dobro velikom pažnjom.
8I povika kao lav: Gospodaru, ja stojim jednako na straži danju, i stojim na straži po svu noć.
9I evo dođoše na kolima ljudi, u dva reda konjici. Tada povika i reče: Pade, pade Vavilon, i svi rezani likovi bogova njegovih razbiše se o zemlju.
10Vršaju moj, i pšenice gumna mog! Šta čuh od Gospoda nad vojskama, Boga Izrailjevog, javih vam.
11Breme Dumi. Viče k meni neko sa Sira: Stražaru! Šta bi noćas? Stražaru! Šta bi noćas?
12Stražar reče: Doći će jutro, ali i noć; ako ćete tražiti, tražite, vratite se, dođite.
13Breme arapskoj. Po šumama u arapskoj noćivaćete, putnici dedanski!
14Iznesite vode pred žedne, koji živite u zemlji Temi, sretnite s hlebom begunca.
15Jer će bežati od mača, od mača golog, od luka zapetog i od žestokog boja.
16Jer ovako mi reče Gospod: Za godinu, kao što je godina najamnička, nestaće sve slave kidarske.
17I što ostane hrabrih strelaca sinova kidarskih, biće malo; jer Gospod Bog Izrailjev reče.