Jobu 19

¹Job progovori i reče:

²“TÓa dokle ćete mučit' dušu moju, dokle ćete me riječima satirat'?

³Već deseti put pogrdiste mene i stid vas nije što me zlostavljate.

⁴Pa ako sam zastranio doista, na meni moja zabluda ostaje.

⁵Mislite li da ste me nadjačali i krivnju moju da ste dokazali?

⁶Znajte: Bog je to mene pritisnuo i svojom me je on stegnuo mrežom.

⁷Vičem: 'Nasilje!' - nema odgovora; vapijem - ali za me pravde nema.

⁸Sa svih strana put mi je zagradio, sve staze moje u tminu zavio.

⁹Slavu je moju sa mene skinuo, sa moje glave strgnuo je krunu.

¹⁰Podsijeca me odasvud te nestajem; k'o drvo, nadu mi je iščupao.

¹¹Raspalio se gnjev njegov na mene i svojim me drži neprijateljem.

¹²U bojnom redu pristižu mu čete, putove proti meni nasipaju, odasvud moj opkoljavaju šator.

¹³Od mene su se udaljila braća, otuđili se moji poznanici.

¹⁴Nestade bližnjih mojih i znanaca, gosti doma mog zaboraviše me.

¹⁵Sluškinjama sam svojim kao stranac, neznanac sam u njihovim očima.

¹⁶Slugu zovnem, a on ne odgovara i za milost ga moram zaklinjati.

¹⁷Mojoj je ženi dah moj omrznuo, gadim se djeci vlastite utrobe.

¹⁸I deranima na prezir tek služim, ako se dignem, rugaju se meni.

¹⁹Pouzdanicima sam svojim mrzak, protiv mene su oni koje ljubljah.

²⁰Kosti mi se za kožu prilijepiše, osta mi jedva koža oko zuba.

²¹Smilujte mi se, prijatelji moji, jer Božja me je ruka udarila.

²²Zašto da me k'o Bog sam progonite, zar se niste moga nasitili mesa?

²³O, kad bi se riječi moje zapisale i kad bi se u mjed tvrdu urezale;

²⁴kad bi se željeznim dlijetom i olovom u spomen vječan u stijenu uklesale!

²⁵Ja znadem dobro: moj Izbavitelj živi i posljednji će on nad zemljom ustati.

²⁶A kad se probudim, k sebi će me dići: iz svoje ću puti tad vidjeti Boga.

²⁷Njega ja ću kao svojega gledati, i očima mojim neće biti stranac: za njime srce mi čezne u grudima.

²⁸Kad kažete: 'Kako ćemo ga goniti? Koji ćemo razlog protiv njega naći?',

²⁹mača tad se bojte: grijehu mač je kazna. Saznat ćete tada da imade suda!”