Књига пророка Исаије 49

¹Poslušajte me, ostrva, i pazite narodi daleki. Gospod me pozva od utrobe; od utrobe matere moje pomenu ime moje.

²I učinio je usta moja da su kao oštar mač, u senu ruke svoje sakri me; učinio me je sjajnom strelom, i tulu svom sakri me.

³I reče mi: Ti si sluga moj, u Izrailju ću se tobom proslaviti.

⁴A ja rekoh: Uzalud se trudih, uzalud i naprazno potroših silu svoju; ali opet sud je moj u Gospoda i posao moj u Boga mog.

⁵A sada govori Gospod, koji me je sazdao od utrobe materine da sam Mu sluga, da Mu dovedem natrag Jakova; ako se Izrailj i ne sabere, opet ću se proslaviti pred Gospodom, i Bog će moj biti sila moja.

⁶I reče mi: Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih videlom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih.

⁷Ovako veli Gospod, Izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov, onome koga preziru, na koga se gadi narod, sluzi onih koji gospodare: carevi će videti i ustati, i knezovi će se pokloniti radi Gospoda, koji je veran, radi Sveca Izrailjevog, koji te je izabrao.

⁸Ovako veli Gospod: U vreme milosno usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti; i čuvaću te i daću te da budeš zavet narodu da utvrdiš zemlju i naslediš opustelo nasledstvo;

⁹Da kažeš sužnjima: Izađite; onima koji su u mraku: Pokažite se. Oni će pokraj puteva pasti, i paša će im biti po svim visokim mestima.

¹⁰Neće biti gladni ni žedni, neće ih biti vrućina ni sunce; jer kome ih je žao, on će ih voditi, i pokraj izvora vodenih provodiće ih.

¹¹I sve gore svoje obratiću u puteve, i staze će moje biti povišene.

¹²Gle, ovi će iz daleka doći, gle, i oni od severa i od zapada, i oni iz zemlje sinske.

¹³Pevajte, nebesa, i veseli se, zemljo, podvikujte, gore, veselo; jer Gospod uteši svoj narod, i na nevoljnike svoje smilova se.

¹⁴Ali Sion reče: Ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod.

¹⁵Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.

¹⁶Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.

¹⁷Pohitaće sinovi tvoji, a koji te raskopavaše i pustošiše, otići će od tebe.

¹⁸Podigni oči svoje unaokolo, i vidi: svi se oni skupljaju i idu k tebi. Tako bio ja živ, veli Gospod, svima njima kao nakitom zaodenućeš se, i uresićeš se njima kao nevesta.

¹⁹Jer razvaline tvoje i pustoline i potrvena zemlja tvoja biće tada tesna za stanovnike kad se udalje oni koji te proždiraše.

²⁰I deca koju ćeš imati, pošto si bila bez dece, reći će da čuješ: Tesno mi je ovo mesto, pomakni se da se mogu nastaniti.

²¹A ti ćeš reći u srcu svom: Ko mi ih rodi, jer bejah sirota i inokosna, zarobljena i prognana? I ko ih othrani? Eto, ja bejah ostala sama, a gde oni behu?

²²Ovako veli Gospod Gospod: Evo, podignuću ruku svoju k narodima, i k plemenima ću podignuti zastavu svoju, i doneće sinove tvoje u naručju, i kćeri tvoje na ramenima će se nositi.

²³I carevi će biti hranitelji tvoji i carice njihove tvoje dojkinje, i klanjaće ti se licem do zemlje, i prah s nogu tvojih lizaće, i poznaćeš da sam ja Gospod, i da se neće osramotiti oni koji mene čekaju.

²⁴Hoće li se junaku uzeti plen i hoće li se oteti roblje pravednome?

²⁵Jer ovako govori Gospod: i roblje junaku uzeće se i plen jakome oteće se, jer ću se ja preti s onima koji se s tobom pru, i sinove tvoje ja ću izbaviti;

²⁶I koji ti krivo čine, nahraniću ih njihovim mesom i opiće se svojom krvlju kao novim vinom; i poznaće svako telo da sam ja Gospod Spasitelj tvoj i Izbavitelj tvoj, jaki Bog Jakovljev.